А какву ми децу желимо?

Драги наставници,

И овај чланак бих могла почети као онај који је намењен родитељима:

„Пре него што почнете да помажете деци да буду “оваква и онаква”, размислите каву децу желите. Сигурна сам да желите паметно, вредно, стрпљиво, упорно и успешно дете. То сви желе. Замислите, чак и деца желе такве родитеље!“

Претпостављам да деца желе управо такве наставнике!

И да не понављам све оне пожељне особине, констатоваћу да их нико нема баш све. То би значило да нико није савршен, па ни ми. Значи, можемо да одахнемо! Не морамо бити савршени! Можемо да се опустимо и радимо на себи да са децом растемо и напредујемо. И однекле треба кренути.

Најпре би можда требало да видимо које је то стање у ком смо сви помало. Чини ми се да је то збуњеност. Толико се тога тражи од нас; све је ново , другачије, паметније… Кад мало боље размислимо, нема за све те заврзламе и папире времена. Кад поново размислимо, видимо да то и није баш толико ново, ни другачије, а паменије… Па се онда осоколимо, па кренемо у борбу са свим тим, па јуримо папире, бодове, часове…

И негде у тачкама и зарезима изгубимо време и снагу за децу! Верујем да делите моје мишљење када кажем да су једини заиста светли и лепи тренуци у нашем послу управо деца и рад са њима. Зато би требало мало да застанемо, погледамо у себе и њих и присетимо се да смо професори, онај други модел на који се угледају деца и од ког уче. И ту улогу заслужујемо! Овој збуњености не треба да учимо децу, јер отићи ће збуњени у живот!